SOCIO-PEDAGOGICAL AND DEMOGRAPHIC PREDICTORS OF PRESCHOOL TEACHERS’ ATTITUDES TOWARD INCLUSIVE PRACTICE

Original Scientific paper

Apstrakt

Ovaj rad pruža sveobuhvatan uvid u stavove vaspitača prema inkluzivnoj praksi u predškolskim ustanovama, uz naglasak na analizu načina na koje različite socio-demografske i profesionalne karakteristike utiču na formiranje tih stavova. Inkluzija, kao savremeni koncept u obrazovnom sistemu, podrazumeva obezbeđivanje jednakih mogućnosti za svu decu, nezavisno od njihovih razvojnih, socijalnih ili kulturnih razlika. Uprkos tome što je koncept inkluzije već više od decenije formalno integrisan u srpski sistem obrazovanja, njegovo sprovođenje u praksi i dalje je praćeno brojnim izazovima. Stoga je razumevanje stavova vaspitača ključno za unapređenje kvaliteta i održivosti inkluzivne prakse, jer upravo ti stavovi predstavljaju osnovu na kojoj se zasnivaju profesionalna ponašanja i svakodnevne pedagoške odluke. Uzorak u istraživanju činilo je 116 vaspitačica iz Predškolske ustanove „Radosno detinjstvo“ u Novom Sadu, što predstavlja relevantnu grupu za analizu stavova u urbanom, sistemski uređenom okruženju. Primena Multidimenzionalne skale stavova prema inkluzivnom obrazovanju (MATIES) omogućila je detaljnu analizu kognitivnih i bihejvioralnih komponenti stavova, dok su socio- demografski podaci pružili uvid u razlike u okviru starosti, radnog staža, radnog mesta, prethodnog stručnog usavršavanja i procene nivoa podrške koju zahteva dete sa kojim vaspitač trenutno radi. Najznačajniji nalaz odnosi se na razliku u stavovima između mlađih i starijih vaspitača. Rezultati pokazuju da vaspitači mlađi od 40 godina ispoljavaju značajno pozitivnije stavove prema inkluziji u odnosu na koleginice starije od 40 godina. Ovakav generacijski jaz može se objasniti procesom profesionalne socijalizacije i promenama u obrazovnom sistemu Srbije. Vaspitači koji su školovani tokom poslednjih petnaestak godina, od implementacije inkluzije 2009. godine, imali su više prilike da tokom studija i obuka razvijaju kompetencije u radu sa decom sa različitim razvojnim potrebama. Time su pristupi poput diferencirane nastave, timskog rada, individualizacije i emocionalne podrške postali integrisani elementi njihovog profesionalnog identiteta. Nasuprot tome, starije generacije vaspitača često nisu imale sistemski uređene modele pripreme, pa inkluziju percipiraju kao dodatni profesionalni izazov, što se može odraziti na njihove stavove. Suprotno početnim očekivanjima, istraživanje nije utvrdilo statistički značajne razlike u stavovima prema inkluziji u odnosu na ukupne godine radnog staža. Ovaj nalaz pokazuje da radno iskustvo samo po sebi nije odlučujući činilac formiranja pozitivnog ili negativnog stava. Jedno moguće  objašnjenje odnosi se na preplitanje radnog iskustva i generacijskih karakteristika: vaspitač sa deset godina staža može pripadati istoj generaciji kao i koleginica sa četiri godine staža, pa radni staž ne predstavlja dovoljno precizan indikator profesionalnih uverenja. Drugim rečima, formalno vreme provedeno u radu nije jednako relevantno kao period kada je profesionalna socijalizacija započeta. Takođe, nije utvrđena značajna razlika u stavovima između dve profesionalne kategorije: vaspitača i medicinskih sestara–vaspitača. Ovo je važan nalaz jer ukazuje da profesionalna orijentacija nije ključni prediktor pozitivnog odnosa prema inkluziji. I vaspitači i medicinske sestre dele zajedničko profesionalno okruženje, strukturu rada i svakodnevne izazove, što može homogenizovati njihove stavove. Ovaj rezultat takođe podržava ideju da se stavovi pre oblikuju iskustvima i institucionalnom klimom nego inicijalnim obrazovanjem. Zanimljivo je da ni pohađanje stručnih obuka o inkluziji tokom prethodnih pet godina nije rezultiralo značajnim razlikama u stavovima. Iako su ispitanici koji su pohađali obuke imali nešto više prosečne skorove, razlika nije bila statistički značajna. Ovaj nalaz otvara važno pitanje o kvalitetu stručnih usavršavanja. Ako su obuke previše teorijske, kratkotrajne, nedovoljno primenljive ili bez praktičnih primera, njihova efektivnost u promeni stavova može biti ograničena. U literaturi se naglašava da samo kontinuirane, refleksivne i praktično zasnovane obuke dovode do stvarnih promena u profesionalnim uverenjima. Povremeni seminari, naročito oni sa frontalnim metodama rada, uglavnom nemaju takav efekat. Najznačajniji nalaz u drugom delu istraživanja odnosi se na procenu nivoa podrške koju dete sa kojim vaspitač trenutno radi zahteva. Ispitanici koji rade sa detetom za koje procenjuju da mu je potreban nizak nivo podrške imaju statistički znatno pozitivnije stavove o inkluziji od onih koji rade sa decom čije potrebe klasifikuju kao umerene ili visoke. Ovaj rezultat pruža važan psihološki i praktični uvid u dinamiku inkluzivne prakse. Rad sa detetom čije su potrebe kompleksnije, intenzivnije i zahtevaju dodatne resurse, često je praćen većim profesionalnim stresom, osećajem nedovoljne kompetentnosti, frustracijama nastalim zbog nedostatka sistemske podrške ili ograničenim resursima u ustanovi. Vaspitači koji svakodnevno rade u takvim uslovima mogu razviti ambivalentniji stav prema inkluziji, ne zato što ne prihvataju inkluzivne vrednosti, već zato što se suočavaju sa objektivnim teškoćama koje otežavaju njihovu primenu. Nasuprot tome, vaspitači koji rade sa decom kojima je potrebna manja podrška češće doživljavaju pozitivne profesionalne ishode, lakše postignute ciljeve i prijatnije interakcije, što sve doprinosi pozitivnijem stavu prema inkluziji. Rezultati istraživanja ukazuju na nekoliko važnih implikacija za praksu. Najpre, neophodno je dalje osnaživanje vaspitača kroz sistemsku podršku, nadzor, mentorstvo i stalne oblike praktično orijentisanog profesionalnog usavršavanja. Posebnu pažnju potrebno je posvetiti vaspitačima koji rade sa decom kojoj je potrebna veća i intenzivnija podrška, jer su oni najizloženiji profesionalnom stresu i  riziku od razvoja negativnijih stavova. Takođe, rezultati ukazuju na potrebu unapređenja kvaliteta profesionalnih obuka, koje bi trebalo da budu učestale, refleksivne, zasnovane na realnim situacijama iz prakse i podržane kontinuiranim savetovanjem i supervizijom. Zaključno, istraživanje pokazuje da su stavovi vaspitača prema inkluzivnoj praksi višeslojni i uslovljeni kombinacijom ličnih, generacijskih i profesionalnih faktora. Razumevanje ovih faktora predstavlja osnovu za dalje unapređenje inkluzivnog obrazovanja, jer samo vaspitač koji oseća podršku, kompetentnost i profesionalnu sigurnost može efikasno da realizuje inkluzivne principe u radu sa decom.