TEORIJA KOMUNIKATIVNOG DELOVANJA: KONTEKST ZA RAZUMEVANJE PRIRODE ZNANJA U PEDAGOGIJI

Apstrakt

U radu se razmatra teorija komunikativnog delovanja Jirgena Habermasa kao kontekst za razumevanje prirode znanja u pedagogiji. Polazeći od ideja Frankfurtske škole kritičke teorije Habermas smatra da je znanje vođeno trima različitim interesima: tehničkim, praktičnim i emancipatorskim. Zagovara komunikativnu racionalnost, neprinudno učešće subjekata u komunikaciji u kojoj ih ujedinjuje snaga argumentativnog govora. Veruje da je konsenzus moguć u situaciji idealnog govora, oslobođenoj od svih vidova spoljne moći, nejednakosti i represije. Jedina moć koja važi i odnosi pobedu u komunikaciji je snaga boljeg argumenta. Znanje koje se ustanovi kroz ovaj intersubjektivni akumulativni proces stalno nadograđujućih, nastajućih konsenzusa u puno različitih situacija idealnog govora je vođeno navedenim interesima, pa je znanje uvek interesno znanje u nekoj od tri paradigme. U radu je dalje razmatrano kakvo značenje za pedagogiju imaju neke od ključnih Habermasovih ideja. Kritike koje različiti autori upućuju teoriji komunikativnog delovanja su diskutovane kroz dovođenje u odnos sa određenim stanovištima u pedagogiji. Shodno tome, naročita pažnja posvećena je razumevanju dijaloga u obrazovanju.