Pedagoška stvarnost

ULOGA LOGOPEDA U PREDŠKOLSKIM USTANOVAMA: SARADNJA I RANA INTERVENCIJA

Maša Milan Ðurišić — 2026-06-16

Razvoj govora i jezika predstavlja jedan od ključnih aspekata ranog detinjstva i ima značajan uticaj na celokupan psihički i socijalni razvoj deteta. Govorno-jezičke teškoće u predškolskom uzrastu mogu imati dugoročne posledice ukoliko se ne prepoznaju i ne tretiraju na vreme. Zbog toga je logopedska podrška u predškolskim ustanovama od izuzetnog značaja. Cilj ovog rada jeste da analizira potrebe dece za logopedskom intervencijom u vrtićima, prikaže ulogu i metode rada logopeda, kao i značaj saradnje sa vaspitačima i roditeljima. Posebna pažnja posvećena je dijagnostici i proceni govorno-jezičkih teškoća, kao i važnosti rane intervencije. Takođe se razmatraju sistemski izazovi i primeri dobre prakse u organizaciji logopedske službe. Zaključci ukazuju na neophodnost unapređenja dostupnosti i kvaliteta logopedskih usluga u predškolskim ustanovama, sa ciljem obezbeđivanja optimalnog razvoja dece i prevencije posledica govorno-jezičkih poremećaja. Stoga, ključni aspekti u prevazilaženju govorno-jezičkih poteškoća jesu rana intervencija i pravovremena identifikacija.

SOCIO-PEDAGOGICAL AND DEMOGRAPHIC PREDICTORS OF PRESCHOOL TEACHERS’ ATTITUDES TOWARD INCLUSIVE PRACTICE

Valentina Đorić — 2026-06-16

Ovaj rad pruža sveobuhvatan uvid u stavove vaspitača prema inkluzivnoj praksi u predškolskim ustanovama, uz naglasak na analizu načina na koje različite socio-demografske i profesionalne karakteristike utiču na formiranje tih stavova. Inkluzija, kao savremeni koncept u obrazovnom sistemu, podrazumeva obezbeđivanje jednakih mogućnosti za svu decu, nezavisno od njihovih razvojnih, socijalnih ili kulturnih razlika. Uprkos tome što je koncept inkluzije već više od decenije formalno integrisan u srpski sistem obrazovanja, njegovo sprovođenje u praksi i dalje je praćeno brojnim izazovima. Stoga je razumevanje stavova vaspitača ključno za unapređenje kvaliteta i održivosti inkluzivne prakse, jer upravo ti stavovi predstavljaju osnovu na kojoj se zasnivaju profesionalna ponašanja i svakodnevne pedagoške odluke. Uzorak u istraživanju činilo je 116 vaspitačica iz Predškolske ustanove „Radosno detinjstvo“ u Novom Sadu, što predstavlja relevantnu grupu za analizu stavova u urbanom, sistemski uređenom okruženju. Primena Multidimenzionalne skale stavova prema inkluzivnom obrazovanju (MATIES) omogućila je detaljnu analizu kognitivnih i bihejvioralnih komponenti stavova, dok su socio- demografski podaci pružili uvid u razlike u okviru starosti, radnog staža, radnog mesta, prethodnog stručnog usavršavanja i procene nivoa podrške koju zahteva dete sa kojim vaspitač trenutno radi. Najznačajniji nalaz odnosi se na razliku u stavovima između mlađih i starijih vaspitača. Rezultati pokazuju da vaspitači mlađi od 40 godina ispoljavaju značajno pozitivnije stavove prema inkluziji u odnosu na koleginice starije od 40 godina. Ovakav generacijski jaz može se objasniti procesom profesionalne socijalizacije i promenama u obrazovnom sistemu Srbije. Vaspitači koji su školovani tokom poslednjih petnaestak godina, od implementacije inkluzije 2009. godine, imali su više prilike da tokom studija i obuka razvijaju kompetencije u radu sa decom sa različitim razvojnim potrebama. Time su pristupi poput diferencirane nastave, timskog rada, individualizacije i emocionalne podrške postali integrisani elementi njihovog profesionalnog identiteta. Nasuprot tome, starije generacije vaspitača često nisu imale sistemski uređene modele pripreme, pa inkluziju percipiraju kao dodatni profesionalni izazov, što se može odraziti na njihove stavove. Suprotno početnim očekivanjima, istraživanje nije utvrdilo statistički značajne razlike u stavovima prema inkluziji u odnosu na ukupne godine radnog staža. Ovaj nalaz pokazuje da radno iskustvo samo po sebi nije odlučujući činilac formiranja pozitivnog ili negativnog stava. Jedno moguće objašnjenje odnosi se na preplitanje radnog iskustva i generacijskih karakteristika: vaspitač sa deset godina staža može pripadati istoj generaciji kao i koleginica sa četiri godine staža, pa radni staž ne predstavlja dovoljno precizan indikator profesionalnih uverenja. Drugim rečima, formalno vreme provedeno u radu nije jednako relevantno kao period kada je profesionalna socijalizacija započeta. Takođe, nije utvrđena značajna razlika u stavovima između dve profesionalne kategorije: vaspitača i medicinskih sestara–vaspitača. Ovo je važan nalaz jer ukazuje da profesionalna orijentacija nije ključni prediktor pozitivnog odnosa prema inkluziji. I vaspitači i medicinske sestre dele zajedničko profesionalno okruženje, strukturu rada i svakodnevne izazove, što može homogenizovati njihove stavove. Ovaj rezultat takođe podržava ideju da se stavovi pre oblikuju iskustvima i institucionalnom klimom nego inicijalnim obrazovanjem. Zanimljivo je da ni pohađanje stručnih obuka o inkluziji tokom prethodnih pet godina nije rezultiralo značajnim razlikama u stavovima. Iako su ispitanici koji su pohađali obuke imali nešto više prosečne skorove, razlika nije bila statistički značajna. Ovaj nalaz otvara važno pitanje o kvalitetu stručnih usavršavanja. Ako su obuke previše teorijske, kratkotrajne, nedovoljno primenljive ili bez praktičnih primera, njihova efektivnost u promeni stavova može biti ograničena. U literaturi se naglašava da samo kontinuirane, refleksivne i praktično zasnovane obuke dovode do stvarnih promena u profesionalnim uverenjima. Povremeni seminari, naročito oni sa frontalnim metodama rada, uglavnom nemaju takav efekat. Najznačajniji nalaz u drugom delu istraživanja odnosi se na procenu nivoa podrške koju dete sa kojim vaspitač trenutno radi zahteva. Ispitanici koji rade sa detetom za koje procenjuju da mu je potreban nizak nivo podrške imaju statistički znatno pozitivnije stavove o inkluziji od onih koji rade sa decom čije potrebe klasifikuju kao umerene ili visoke. Ovaj rezultat pruža važan psihološki i praktični uvid u dinamiku inkluzivne prakse. Rad sa detetom čije su potrebe kompleksnije, intenzivnije i zahtevaju dodatne resurse, često je praćen većim profesionalnim stresom, osećajem nedovoljne kompetentnosti, frustracijama nastalim zbog nedostatka sistemske podrške ili ograničenim resursima u ustanovi. Vaspitači koji svakodnevno rade u takvim uslovima mogu razviti ambivalentniji stav prema inkluziji, ne zato što ne prihvataju inkluzivne vrednosti, već zato što se suočavaju sa objektivnim teškoćama koje otežavaju njihovu primenu. Nasuprot tome, vaspitači koji rade sa decom kojima je potrebna manja podrška češće doživljavaju pozitivne profesionalne ishode, lakše postignute ciljeve i prijatnije interakcije, što sve doprinosi pozitivnijem stavu prema inkluziji. Rezultati istraživanja ukazuju na nekoliko važnih implikacija za praksu. Najpre, neophodno je dalje osnaživanje vaspitača kroz sistemsku podršku, nadzor, mentorstvo i stalne oblike praktično orijentisanog profesionalnog usavršavanja. Posebnu pažnju potrebno je posvetiti vaspitačima koji rade sa decom kojoj je potrebna veća i intenzivnija podrška, jer su oni najizloženiji profesionalnom stresu i riziku od razvoja negativnijih stavova. Takođe, rezultati ukazuju na potrebu unapređenja kvaliteta profesionalnih obuka, koje bi trebalo da budu učestale, refleksivne, zasnovane na realnim situacijama iz prakse i podržane kontinuiranim savetovanjem i supervizijom. Zaključno, istraživanje pokazuje da su stavovi vaspitača prema inkluzivnoj praksi višeslojni i uslovljeni kombinacijom ličnih, generacijskih i profesionalnih faktora. Razumevanje ovih faktora predstavlja osnovu za dalje unapređenje inkluzivnog obrazovanja, jer samo vaspitač koji oseća podršku, kompetentnost i profesionalnu sigurnost može efikasno da realizuje inkluzivne principe u radu sa decom.

ZNANJE I STIGMA O POREMEĆAJU IZ SPEKTRA AUTIZMA KOD PROFESIONALACA U OBRAZOVNOM SISTEMU

Daniela Tamaš — 2026-06-16

S obzirom na sve veću zastupljenost učenika sa poremećajima iz spektra autizma u redovnim školama, razumevanje znanja o specifičnostima ovog stanja i adekvatnim pristupima u radu sa ovom populacijom, kao i prisutnosti stigmatizacije među nastavnicima postaje ključno za uspešnost njihove inkluzije. Cilj ovog istraživanja bio je ispitati znanje o poremećaju iz spektra autizma i stigmu prema ovom poremećaju kod nastavnika u obrazovnom sistemu, kao i međusobnu povezanost ovih varijabli. Istraživanje je obuhvatilo 155 učesnika istraživanja/nastavnika razredne i predmetne nastave u osnovnim školama, koji su popunjavali opšti upitnik i Upitnik za stigmu i znanje o autizmu (ASK-Q). Rezultati su pokazali da većina učesnika istraživanja ima adekvatno ukupno znanje o premećaju iz spektra autizma (96,13%) i nizak nivo stigmatizacije. Nastavnici koji poznaju osobu sa poremećajem iz spektra autizma ili imaju iskustvo rada sa ovom populacijom pokazali su statistički značajno bolje rezultate u znanju i manje stigmatizujuće stavove. Nisu utvrđene značajne razlike u znanju u zavisnosti od dužine radnog staža ili tipa nastave (razredna/predmetna). Analizom je ustanovljena pozitivna korelacija između nivoa znanja i smanjene stigme. Rezultati ukazuju na potrebu za kontinuiranom edukacijom nastavnika o dijagnozi i karakteristikama osoba sa premećajem iz spektra autizma, kao i na važnost podrške u stvaranju inkluzivnih obrazovnih uslova koji odgovaraju individualnim potrebama učenika sa poremećajem iz spektra autizma.

KOMBINOVANI METODOLOŠKI PRISTUP U ISTRAŽIVANJU EMOCIONALNE PODRŠKE: INTEGRACIJA PERSPEKTIVA NASTAVNIKA I UČENIKA

Milica Kandić — 2026-06-16

Cilj ovog istraživanja jeste ispitati i analizirati konstrukt emocionalne podrške kao dimenzije odnosa između nastavnika i učenika uključujući obe perspektive učesnika. Istraživanje je sprovedeno u tri osnovne škole grada Banja Luka. Kvantitativna faza obuhvatila je 72 nastavnika i 195 učenika, dok je kvalitativna faza uključila 8 nastavnika kroz polustrukturisane intervjue i 15 učenika u fokus grupama. Deskriptivna statistika sprovedena u kvantitativnoj fazi istraživanja ukazala je da nastavnici procjenjuju emocionalnu podršku višom (M = 3.74, SD = .56) nego učenici (M = 3.15, SD = .94), pri čemu je razlika statistički značajna (t(207.05) = 6.15; p < .001) uz veliki efekat uticaja (η² = .12). U kvalitativnoj fazi istraživanja sprovedena je tematska analiza sadržaja transkripata nastavnika i učenika, na osnovu koje su dobijena tri ključna aspekta emocionalne podrške. Dok su nastavnici naglašavali složenost učioničkih interakcija, kontinuiranu izgradnju povezanosti i profesionalni angažman, učenici su isticali osjećaj sigurnosti, prepoznavanje svojih potreba i uticaj podrške na motivaciju i samopouzdanje.Kombinacija nalaza omogućila je sveobuhvatnije razumijevanje fenomena i potvrdila koherentnost konstrukta emocionalne podrške, pružajući smjernice za unapređenje vaspitno-obrazovne prakse. Studija naglašava vrijednost kombinovanog pristupa u istraživanju složenih pedagoških fenomena i doprinosi razvoju teorijskih i praktičnih implikacija za unapređenje emocionalne podrške u odnosu nastavnika i učenika.

DEVELOPMENT IN EDUCATION BY INTRODUCING HUMAN-ROBOT INTERACTION

Nemanja Tasić — 2026-06-16

Usled razvoja digitalnih alatki brojne sfere doživljavaju svoju transformaciju. Ujedno sve češće se identifikuje potreba da se nastava unapredi da bolje odgovara potrebama učenika koje takođe doživljavaju ubrzane promene. U skladu sa tim se na polju digitalizacije traga za rešenjima sa polja digitalizacije koja mogu da doprinesu da se nastava poboljša i ostvare željeni rezultati. Posledično, sa utvrđivanjem značaja teme, rad se bavi upotrebom robota u nastavi kao načinom za poboljšanje procesa učenja i boljeg odgovora na potrebe učenika. Fokus je stavljen na upotrebu robota u obrazovanju. Navodi se da se generalna dostignuća robota mogu primeniti na polje obrazovanja. Posebno se ističe da roboti imaju široku primenu u obrazovanju i da se koriste na širokoj populaciji što uključuje različite demografske profile i potencijalne smetnje u razvoju koje se mogu javiti kod dece. Polazeći od razvoja veštačke inteligencije i uticaja koji to ima na samu nastavu rad daje uvid u upotrebu robota, koji se sada uz razvoj veštačke inteligencije mogu značajno više upotrebljavati u nastavi. Da bi se roboti uključili na pravi način u nastavu, potrebno je da se sagledaju prepreke i prednosti uključivanja robota u nastavu. Rad daje uvid u ova pitanja. Zasnovan na pregledu postojeće literature, rad ukazuje na najznačajnije aspekte ove teme, dajući osnovu za dalje istraživanje uloge koju uključivanje robota podržanih mogućnostima koje nudi veštačka inteligencija ima za dalji razvoj obrazovanja. Ovaj rad nudi uvid u to kako se roboti mogu koristiti u obrazovnom okruženju, fokusirajući se ne samo na perspektive učenika već i na perspektive nastavnika. Objašnjava interakcije između učenika i robota i razlikuje njihove glavne karakteristike. Cilj rada je da istakne potencijalne koristi i izazove koji se mogu pojaviti prilikom uvođenja robota u nastavu. Od velike je važnosti preispitati upotrebu robota u obrazovanju kako bi se bolje razumela njihova uloga i odredio najbolji način da se uključe kao alati za iskustvo učenja poboljšano veštačkom inteligencijom. Primeri iz prakse su uključeni u istraživanje kako bi se pružio jednostavniji pregled trenutnih iskustava sa interakcijama između čoveka i robota kao putem ka uključivanju veštačke inteligencije u obrazovanje. Rad stoga nudi jasan uvid u glavne aspekte interakcije između čoveka i robota i pruža osnovu za buduća istraživanja u ovoj oblasti. U radu se ukazuje na povećano angažovanje i aktivno učešće učenika u nastavi onda kada su u nastavu uključeni roboti, kao i široki spektar načina njihove upotrebe. Uloga robota u nastavi povezuje se i sa razvojem praktičnih veština. Među prednostima do kojih dovodi korišćenje robota navodi se i fleksibilnije okruženje za učenje, sticanje veština 21.veka, poboljšane komunikacione sposobnosti, veći stepen jednakosti i razumevanje kompleksnih programa. Ističe se da je od značaja i podrška na polju specijalnog obrazovanja. Postojeća literatura ističe niz prednosti. Ove prednosti poboljšavaju motivaciju učenika, ishode učenja i celokupno iskustvo učenja. Ono što treba uzeti u obzir su potencijalne prepreke i individualne karakteristike učenika koje mogu značajno uticati na ishode

uvođenja ovih inovativnih pristupa učenju. Takođe, u literaturi se ističu i različiti načini upotrebe robota u nastavi što predstavlja jednu od značajnih prednosti uvođenja ove novine u nastavu. Kao značajnu prednost robota do sada sprovedena istraživanja navode mogućnost prilagođavanja potrebama učenika koje nertko mogu biti raznolike. Roboti preuzimaju i različite uloge što povećava broj benefita. Roboti se mogu koristiti u nastavi kaopartneri za učenje ili kao nastavnici kada je to potrebno, predavači ili ispitivači.Upotreba robota, dodatno se ističe dovodi do potrebe usklađivanja nastavnog plana i programa. Izazovi se u tom pogledu javljaju usled nedostatka iskustva nastavnika. Još jedno od pitanja koje je detaljno analizirano u radu su i barijere podsticaji za uključivanje robota u nastavu. Tehnološki aspekti su prepoznati kao potencijalne barijere za primenu robota u nastavi. Finansijski i logistički aspekti su takođe od značaja. Prepreke su vezane za lične karakteristike učenika, tehničke nedostatke koji sprečavaju da se roboti uključe u nastavu i izazove za nastavnike koji mogu otežati njihovu primenu. Potrebno je uskladiti postojeći plan i program sa uvođenjem napredne tehnologije poput robota i veštačke inteligencije. Isitče se posebno kao prednost od posebnog značaja da roboti doprinose timskom radu, razvoju socijalnih veština, kritičkom razmišljanju i kreativnosti. Zbog toga se barijere prihvataju, ali se teži njihovom prevazilaženju umesto odbacivanju ovog koncepta. Kroz sagledavanje praktične strane zaključuje se da primeri robota pokazuju da svaki nudi slično, ali jedinstveno iskustvo za svoje korisnike. Nastavnici imaju aktivnu ulogu u izboru i korišćenju robota kako bi obezbedili najbolji mogući oblik interakcije između čoveka i robota koji odgovara potrebama učenika. Rad obuhvata neke zanimljive aspekte interakcije čoveka i robota u obrazovnom kontekstu. Prvi zaključak je da interakcija čoveka i robota može imati, i počinje da ima, vitalnu ulogu u obrazovnom kontekstu. Sa razvojem veštačke inteligencije, roboti će dobiti više prostora u organizaciji učionice, što će na kraju preoblikovati obrazovno okruženje, uz druge promene koje se dešavaju istovremeno. Prednosti se odnose na kritične aspekte procesa učenja, uključujući motivaciju, angažovanje, personalizovano učenje i ishode učenja. Analiza postojećih primera i prepreka pruža jasan uvid u to kako roboti interaguju u kontekstu učionice i u kom pravcu treba razvijati ove interakcije. Utvrđene prepreke treba posmatrati kao oblasti koje zahtevaju dalja poboljšanja i prilagođavanja kako bi se omogućila šira upotreba robota koje podržava veštačka inteligencija u obrazovanju, sa manje problema koje treba rešiti tokom tog procesa. Uprkos nekim nedostacima povezanim sa uključivanjem interakcije čoveka i robota u obrazovno okruženje, ova interakcija nudi brojne prednosti. Istraživanja pokazuju kako društveni roboti značajno utiču na različite obrazovne kontekste i kako mogu pomoći nastavnicima i učenicima. Njihova fleksibilnost im omogućava da prilagode interakcije potrebama svakog učenika, procene veštine i pruže individualizovani sadržaj, povratne informacije i podršku u nastavi. Zaključuje se da je potrebno prevazići prepreke koje se javljaju u primeni robota u nastavi kako bi se ostvarili brojni benefiti koji su sve značajniji kako se tehnologija i mogućnosti veštačke inteligencije razvijaju. Buduća istraživanja trebalo bi da budu usmerena na praktičnu primenu i iskustva učenika.

KARIJERNE ASPIRACIJE MLADIH: INTERAKCIJA INDIVIDUALNIH KARAKTERISTIKA I SOCIJALNOG KONTEKSTA

Marija Marković — 2026-06-16

Karijerni izbor predstavlja jednu od najvažnijih odluka u životu pojedinca, sa dugoročnim posledicama po njegov profesionalni razvoj, lično zadovoljstvo i društvenu integraciju. Reč je o složenom i višeslojnom procesu koji je uslovljen međudejstvom različitih faktora – od ličnih karakteristika, interesovanja i sposobnosti, preko porodičnih i školskih uticaja, do šireg socijalnog i ekonomskog okruženja. Razumevanje ovih faktora ključno je za efikasno usmeravanje mladih ka zanimanjima koja odgovaraju njihovim potencijalima i potrebama savremenog tržišta rada. Cilj istraživanja bio je da se ispita koji faktori najviše utiču na izbor karijere kod ispitanika, kao i da se, primenom faktorske analize, utvrde latentne dimenzije (faktori) koje objašnjavaju strukturu stavova o uticajnim činiocima pri izboru karijere. Rezultati istraživanja pokazali su da su lične želje i interesovanja ispitanika najuticajniji faktor u izboru karijere, dok su informacije iz škole i uticaj socijalnog okruženja ocenjeni kao najmanje značajni. Uočene su statistički značajne razlike u percepciji faktora u odnosu na pol i nivo obrazovanja.

KOMPARATIVNA ANALIZA PLANOVA I PROGRAMA NASTAVE I UČENJA PRIRODE I DRUŠTVA U REPUBLICI SRBIJI I REPUBLICI HRVATSKOJ

Andrijana Miletić — 2026-06-16

Cilj istraživanja je izvršiti komparativnu analizu planova i programa nastave i učenja prirode i društva od prvog do četvrtog razreda osnovnog obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji i Republici Hrvatskoj. Za komparativnu analizu zvaničnih dokumenata opredelili smo se jer su obe zemlje, u približno istom vremenskom periodu, započele reforme obrazovnog sistema. Primenom deskriptivne i analitičko-evaluativne metode opisane su i analizirane sličnosti i razlike, prednosti i nedostaci planova i programa, ali i date moguće preporuke za sagledavanje iz perspektive obrazovne politike. Koristeći ček listu, analiza je izvršena na osnovu 3 definisane kategorije: (1) planovi nastave i učenja; (2) programi nastave i učenja nastavnih predmeta Sveta oko nas i Prirode i društva u Republici Srbiji i nastavnog predmeta Priroda i društvo u Republici Hrvatskoj i (3) uputstva za nastavnike za didaktičko-metodičko ostvarivanje programa. Istraživanjem je utvrđeno da postoji nekoliko razlika u navedenim kriterijumima u Republici Srbiji i Republici Hrvatskoj. Osim strukture planova i programa, naziva nastavnih predmeta, naziva i broja nastavnih tema i načina vrednovanja, jedna od ključnih razlika je što se u Srbiji, časovi Sveta oko nas/Prirode i društva realizuju dva puta nedeljno, a u Hrvatskoj, u četvrtom razredu, tri puta nedeljno. U narednim istraživanjima potrebno je utvrditi da li postoji statistički značajna razlika u postignućima učenika, u oblasti prirodniih nauka, zbog većeg broja časova koji se realizuju u četvrtom razredu u Republici Hrvatskoj. Takođe bi trebalo ispitati i da li broj časova u četvrtom razredu utiče na kvalitet i trajnost znanja u oblasti prirodnih nauka.

EGZEMPLARNA NASTAVA U PRIRODI: STAVOVI UČITELJA I SPREMNOST ZA PRIMENU

Vladan M Pelemiš — 2026-06-16

U savremenim pedagoškim istraživanjima jedno od centralnih pitanja odnosi se na načine na koje se teorijska znanja mogu učiniti funkcionalnim, primenljivim i povezanim sa realnim životom učenika. U tom kontekstu, egzemplarna nastava i nastava u prirodi predstavljaju dva savremena pristupa koji se međusobno nadopunjuju i omogućavaju razvoj kompetencija potrebnih za celoživotno učenje, kritičko mišljenje i rešavanje problema u novim situacijama. Ovaj rad ispituje stavove učitelja o efektima realizacije egzemplarne nastave u prirodnom okruženju, sa posebnim osvrtom na njihovu percepciju uticaja na učenike, proces učenja i sopstvenu nastavnu praksu. Egzemplarna nastava potiče iz nemačke didaktičke tradicije i utemeljena je na idejama Klafkija, koji je naglašavao značaj odabira reprezentativnih primera kao osnove za dublje razumevanje nastavnih sadržaja. Učenici kroz proučavanje suštinskih primera ne samo da stiču konkretno znanje, već razvijaju sposobnost izvođenja opštih principa i njihove primene u novim kontekstima. Ovakav pristup, zasnovan na konstruktivističkim teorijama učenja (Piaget, Vygotsky), podstiče aktivno i refleksivno učenje, analitičko promišljanje i transfer znanja. Egzemplarna nastava stoga favorizuje kvalitet nad kvantitetom znanja i osposobljava učenike da povezuju teorijsko i praktično, stvarajući temelje za dublje

razumevanje i samostalno učenje. Nastava u prirodi, sa druge strane, naglašava značaj neposrednog iskustva i učenja kroz kontakt sa stvarnim okruženjem. Brojna istraživanja (Rickinson et al., 2004; Dillon et al., 2006; Becker et al., 2017) potvrđuju da učenje u prirodi doprinosi ne samo kognitivnom razvoju, već i emocionalnoj stabilnosti, socijalnim veštinama i fizičkom blagostanju učenika. Kolbova teorija iskustvenog učenja (1984) pruža teorijsku osnovu za razumevanje ovog pristupa, naglašavajući ciklus iskustva, refleksije, konceptualizacije i eksperimentisanja. Nastava u prirodi, dakle, podstiče aktivno istraživanje, motivaciju, saradnju i ekološku svest učenika, a istovremeno povezuje različite nastavne oblasti u jedinstven obrazovni proces. Integracijom egzemplarne nastave i nastave u prirodi postiže se sinergijski efekat – učenici kroz konkretne primere u prirodnom kontekstu dublje razumevaju međupredmetne veze i razvijaju kompetencije za 21. vek, poput kritičkog mišljenja, kreativnosti, saradnje i odgovornosti. Takav pristup podstiče interdisciplinarno učenje i aktivno učešće učenika, ali zahteva i visoku pedagošku i prepreke identifikovane u literaturi odnose se na logističke izazove, nedostatak vremena, resursa i institucionalne podrške. Prema Fullanu (2007) i Guskeyju (2002), uspeh obrazovnih inovacija zavisi od percepcije i ih implementiraju. Stavovi učitelja su od presudnog značaja, jer oni svojim uverenjima i iskustvom oblikuju način na koji se nove metode primenjuju u praksi. Pozitivna percepcija efekata egzemplarne nastave u prirodi može delovati kao snažan podsticaj za njenu implementaciju, dok skepticizam, nesigurnost i nedostatak podrške mogu predstavljati barijeru. Profesionalni razvoj, saradnička kultura škole i institucionalna podrška ključni su faktori koji olakšavaju prihvatanje i primenu inovativnih nastavnih pristupa. Cilj istraživanja bio je da se ispita kako učitelji procenjuju uticaj egzemplarne nastave u prirodi na učenike, proces učenja i sopstvenu praksu. Istraživanje je sprovedeno u 2025. godini na uzorku od 147 učitelja osnovnih škola sa teritorije Beograda, Novog Sada, Kragujevca, Aranđelovca, Jagodine, Vranja i Novog Pazara, oba pola, sa različitim kategorijama radnog staža. Korišćen je upitnik zatvorenog tipa sa 12 tvrdnji ocenjenih na petostepenoj Likertovoj skali, koji je obuhvatio oblasti angažovanosti učenika, efikasnosti učenja, organizacionih poteškoća, odnosa među učenicima, kreativnosti učitelja i spremnosti za primenu ovog pristupa. Statistička obrada uključila je deskriptivne i neparametrijske metode (Mann-Whitney test, Spearmanovu korelaciju), pri čemu je Cronbach’s α iznosio 0,88, što ukazuje na visoku pouzdanost skale. Kriterijum

statističke značajnosti bio je p ≤ 0,05. Rezultati su pokazali da učitelji izražavaju visok stepen slaganja sa tvrdnjama koje ukazuju na pozitivne efekte egzemplarne nastave u prirodi. Kod svih varijabli prosečne vrednosti su iznad 3,8, a kod većine iznad 4, što ukazuje na izrazito pozitivan stav. Najviše ocene dobijene su za tvrdnje koje se odnose na bolju organizaciju aktivnosti, dodatnu podršku učenicima, razvijanje boljih međuljudskih odnosa i fizičku aktivnost. Stepen spremnosti za primenu ovog pristupa iznosio je čak 92,5%, što govori o visokoj otvorenosti učitelja ka inovativnim metodama. Korelaciona analiza pokazala je da postoji pozitivna i statistički značajna povezanost između spremnosti za primenu egzemplarne nastave u prirodi i percepcije pozitivnih efekata (ρ = 0,46, p < 0,001). Posebno visoke korelacije zabeležene su sa varijablama Longer-lasting effects i More physical activity (ρ = 0,67). To znači da učitelji koji veruju da ova metoda ima dugoročne i sveobuhvatne koristi pokazuju veću spremnost da je i primene u svojoj praksi. Dobijeni rezultati potvrđuju da egzemplarna nastava u prirodi ima visok potencijal za unapređenje obrazovnog procesa, što je prepoznato od strane većine učitelja. Prema njihovim procenama, ovakav pristup doprinosi većem angažovanju učenika, motivaciji, kritičkom mišljenju i trajnosti znanja. Ovi rezultati su u skladu sa teorijskim okvirima iskustvenog i konstruktivističkog učenja, kao i sa brojnim empirijskim istraživanjima koja ukazuju na pozitivne efekte učenja u realnim, prirodnim kontekstima (Kolb, 1984; Rickinson et al., 2004; Louv, 2005). Zanimljivo je da, iako su učitelji prepoznali organizacione izazove (transport, vreme, bezbednost, usklađivanje sa programom), njihova spremnost za primenu ostaje visoka. To ukazuje na značaj motivacije i lične posvećenosti kao ključnih faktora promena u obrazovanju. Iskusniji učitelji, prema rezultatima, češće izražavaju viši nivo kreativnosti u osmišljavanju aktivnosti, što može biti rezultat razvijenih metodičkih veština i veće samouverenosti u radu. S druge strane, mlađi učitelji pokazuju entuzijazam i otvorenost za eksperimentisanje, što može biti dragoceno za širenje inovativnih praksi. Najvažniji nalaz odnosi se na potvrđenu hipotezu da pozitivna percepcija efekata vodi ka većoj spremnosti za implementaciju. Ovaj rezultat naglašava značaj profesionalne edukacije i deljenja primera dobre prakse, jer učitelji koji neposredno uoče koristi inovativnih metoda postaju njihovi najvažniji promotori. Istovremeno, jasno je da uspešna primena zavisi i od sistemske podrške – od fleksibilnosti kurikuluma, institucionalnih resursa do bezbednosnih i organizacionih protokola za rad u prirodi. Istraživanje je pokazalo da učitelji visoko vrednuju egzemplarnu nastavu realizovanu u prirodi i prepoznaju njene pedagoške, motivacione i socijalne benefite. Ovakav model nastave doprinosi dubljem razumevanju, većoj angažovanosti učenika i razvoju međupredmetnih kompetencija. Učitelji pokazuju izraženu spremnost za implementaciju, ali ukazuju i na potrebu za jačom institucionalnom podrškom, dodatnim obukama i boljom organizacijom. Buduća istraživanja mogu se fokusirati na longitudinalno praćenje efekata egzemplarne nastave na učenike i na modele institucionalne podrške koji bi omogućili njenu širu primenu u praksi.

PREPOZNAVANJE I REGULACIJA EMOCIJA KOD PREDŠKOLSKE DECE: ULOGA VRTIĆA I FOTO-ELICITACIJSKOG INTERVJUA

Bojana A. Perić Prkosovački — 2026-06-16

Istraživanje je imalo za cilj da razjasni kako deca predškolskog uzrasta prepoznaju, razumeju i regulišu osnovne emocije u svakodnevnom vrtićkom okruženju, kao i na koji način doživljavaju podršku odraslih u procesu emocionalne regulacije. Podaci su prikupljeni korišćenjem foto-elicitacijskog intervju (PEI) zasnovanog na dečjim fotografijama situacije, predmeta i prostora koji izazivaju emocionalne reakcije. Potom su deca komentarisala fotografije kroz polustrukturisane intervjue. Analiza podataka pokazuje da deca najčešće prepoznaju i izražavaju pozitivne emocije, posebno sreću u interakciji sa vršnjacima i tokom aktivnosti, dok negativne emocije zahtevaju dodatnu podršku. Deca su identifikovala sredinske pobuđivače emocija (vršnjaci, predmeti, ambijent) i razvijala strategije regulacije, uključujući spontano rešavanje problema i traženje socijalne podrške. PEI se pokazao kao efikasna participativna i refleksivna tehnika koja omogućava uvid u emocionalni svet dece i podstiče razvoj emocionalne inteligencije, ali ne meri je kvantitativno. Rezultati naglašavaju važnost vrtića kao sigurnog i poznatog konteksta za emocionalni razvoj, značaj odraslih u podršci regulaciji emocija i praktičnu primenu vizuelnih metoda u pedagoškoj praksi.

ZADOVOLJSTVO ŠKOLOM UČENIKA SA LAKOM INTELEKTUALNOM OMETENOŠĆU I UČENIKA TIPIČNOG RAZVOJA U SREDNJEM STRUČNOM OBRAZOVANJU

Biljana Milanović-Dobrota — 2026-06-16

U okviru šireg koncepta zadovoljstva životom, zadovoljstvo školom predstavlja njenu specifičnu

oblast koja se odnosi na lični doživljaj učenika o tome koliko se prijatno i ispunjeno osećaju u školskom okruženju. Cilj istraživanja je da ispita da li postoji razlika u zadovoljstvu školom između učenika sa lakom intelektualnom ometenošću i učenika tipičnog razvoja, kao i da se sagleda uticaj određenih sociodemografskih karakteristika. Prigodni uzorak srednjoškolaca koji se obrazuju za trogodišnja zanimanja obuhvata ukupno 273 ispitanika koji su podeljeni u dve grupe. Prvu grupu čini 138 učenika srednje škole za učenike sa smetnjama u razvoju. Druga grupa obuhvata 135 učenika tipičnog razvoja koji se obrazuju u srednjim stručnim školama. Zadovoljstvo učenika školom ispitano je subskalom Multidimenzionalne skale zadovoljstva životom (Multidimensional Students' Life Satisfaction Scale). Dobijeni rezultati nedvosmisleno ukazuju da su učenici sa lakom intelektualnom ometenošću značajno zadovoljniji školom od svojih vršnjaka tipičnog razvoja. U radu su analizirane razlike među ispitanicima, s posebnim fokusom na osobenosti obrazovnih sistema koje pohađaju. Budućim istraživačima pružene su preporuke za opširnije proučavanje zadovoljstva školom što bi omogućilo razumevanje različitih potreba učenika koje proizlaze iz njihovih bio-psiho-socijalnih osobina. Na osnovu toga, akteri obrazovnog sistema bi mogli da podrže pozitivan razvoj svih učenika i kreiraju raznovrsne intervencije s ciljem unapređenja kvaliteta školskog života.