Pedagoška stvarnost

Implicitne teorije učitelja o vrednovanju u nastavi muzičke kulture

Ozrenka Bjelobrk Babić — 2025-06-21

Implicitne teorije učitelja o vrednovanju u nastavi muzičke kulture oslikavaju njihov pristup procjeni učeničkih postignuća i organizaciji nastavnog procesa. Cilj ovog istraživanja bio je ispitati kako učitelji shvataju i primjenjuju vrednovanje, s naglaskom na njihove implicitne teorije i ulogu oblika rada u formativnom vrednovanju znanja i vještina učenika. Istraživanje je sprovedeno u junu 2023. godine sa deset učitelja iz osam osnovnih škola u Republici Srpskoj. Podaci su prikupljeni polustrukturisanim intervjuima i analizirani tematskom analizom. Rezultati pokazuju da učitelji vrednovanje doživljavaju kao kontinuirani proces praćenja i davanja povratnih informacija učenicima, pri čemu oblici rada – frontalni, grupni и individualni – igraju ključnu ulogu u omogućavanju formativnog vrednovanja. Dominacija frontalnog rada olakšava zajedničko muziciranje i procjenu grupnih postignuća, dok grupni i individualni rad pružaju prilike za personalizovanu povratnu informaciju i podršku. Nalazi ukazuju na potrebu za dodatnim stručnim usavršavanjem učitelja, posebno u integraciji muzičkog stvaralaštva u vrednovanje, kako bi njihovi pristupi bili teorijski utemeljeni i pedagoški efektivni. Implicitne teorije učitelja, iako nerijetko zasnovane na ličnim uvjerenjima i iskustvima, pokazuju potencijal za dalji profesionalni razvoj kroz teorijsku i praktičnu podršku.

Predlog kontrolne table za ocenjivanje testova

Katarina Vignjević — 2025-06-21

U ovom radu su istraženi razvoj, primena i potencijal obrazovnih kontrolnih tabli za evaluaciju testova u visokom obrazovanju, s posebnim fokusom na predmete iz oblasti programiranja. S obzirom na sve veću potrebu za donošenjem odluka zasnovanih na podacima u obrazovnim institucijama, kontrolne table su se pokazale kao ključni alati za praćenje performansi studenata, evaluaciju kvaliteta testova i identifikaciju trendova u učenju. U radu je pružen pregled evolucije kontrolnih tabli, od jednostavnih izveštajnih alata do složenih interaktivnih platformi sa mogućnostima prediktivne i preskriptivne analitike. Kroz upotrebu naprednih vizualizacija i analitičkih tehnika, predložena kontrolna tabla omogućava nastavnicima i administratorima da efikasno prate učinak studenata, prepoznaju oblasti koje zahtevaju dodatnu pažnju i prilagode svoje nastavne strategije u skladu sa tim. Predložena kontrolna tabla za ocenjivanje testova u predmetu Programiranje integriše napredne analitičke metode za automatsku evaluaciju i analizu studentskih odgovora, omogućavajući prikaz performansi na različitim nivoima i ocenjivanje kvaliteta testova. Prototip razvijen u Power BI nudi interaktivne vizualizacije, kao što su grafikoni koji omogućavaju praćenje uspeha studenata, analizu distribucije tačnih i netačnih odgovora po tipu pitanja, kao i identifikaciju trendova u učenju kroz različite testove, dok filtriranje po težini i vrsti pitanja omogućava detaljniju i efikasniju analizu.

FAKTORSKA STRUKTURA SKALE AUTONOMIJE NASTAVNIKA OSNOVNIH ŠKOLA

Nemanja Vukanović — 2025-06-21

Autonomija nastavnika podrazumijeva njihovu potrebu da djeluju u skladu sa svojim integritetom i ključna je u pogledu efikasnosti škole. S tim u vezi cilj našeg istraživanja je bio da se utvrdi faktorska struktura skale nastavničke autonomije. Istraživački instrument – TAS skala je preuzeta uz manje korekcije i sprovedena na uzorku 268 nastavnika osnovnih škola (razredna i predmetna nastava), 2024. godine. U svrhu utvrđivanja faktorske strukture skalera izračunate su mjere deskriptivne statistike, KMO i Bartlerov test, nivo komunaliteta svake promjenljive, Katelov test odrona, matrica komponenti, rotirajuća matrica komponenti i matrica transformacije komponenti. Izdvojena su tri faktora: 1. Autonomija za kreativnost u nastavi i alternativne pristupe u nastavi, 2. Autonomija u odnosu na kurikulum i 3. Opšta nastavnička autonomija. Rezultati istraživanja ukazuju da se TAS skala na uzorku nastavnika banjalučkih osnovnih škola može koristiti samo za mjerenje ajtema prvog faktora - procjena nastavničke autonomije za kreativnost u nastavi i alternativne pristupe u nastavi (α = 0.793). Preostala dva faktora imaju nizak nivo relijabilnosti. Na osnovu dobijenih rezultata prijedlog je da se istraživanja ovog konstrukta usmjere među nastavnicima srednjih škola i fakulteta. Ajtemi drugog i trećeg faktora mogu poslužiti za revidiranje instrumenta i nova istraživanja u okviru nastavničke autonomije.

KOMPETENCIJE ŠKOLSKOG PEDAGOGA I NJIHOV UTJECAJ NA KVALITETU NASTAVE

Semir Sejtanic — 2025-06-21

Pedagog kao stručni saradnik škole, koji u interdisciplinarnom timu ostvaruje razvojno pedagošku djelatnost u školi, učestvuje u svim fazama vaspitno-obrazovnoga procesa i pruža podršku nastavnicima u planiranju, izvođenju i evaluaciji nastavnog procesa. Percepcija uloge školskog pedagoga među nastavnicima može biti različita, ali u većini slučajeva pedagozi se prepoznaju kao ključni partneri i stručni resursi koji značajno pridonose unapređenju kvalitete i efikasnosti nastavnog procesa. Važno je da pedagozi aktivno komuniciraju, sarađuju i grade povjerenje s nastavnicima. Cilj sprovedenog istraživanja bio je ispitati kompetencije školskog pedagoga i njihov utjecaj na kvalitetu nastave, s posebnim naglaskom na percepciju nastavnika i pedagoga o pedagoškoj ulozi u praćenju i unapređenju nastavnog procesa. U istraživanju je učestvovalo 248 nastavnika i 9 pedagoga iz 6 škola sa područja Hercegovačko-neretvanskog kantona (BiH). Rezultati istraživanja pokazali su da su pedagozi involvirani u sam proces realizacije nastave, da su stručni i kompetentni te da pomažu nastavnicama unaprijediti nastavu koja je usmjerena ka kvalitetnom obrazovanju. Istraživanje je izvršeno analitičko-deskriptivnom metodom, servej metodom i metodom teorijske analize, a dobiveni rezultati su grafički predstavljeni.

Problemi u socijalnom ponašanju dece: eksternalizovani oblik i njegove karakteristike

Tamara Radovanović — 2025-06-21

Problemi u ponašanju dece predstavljaju domen koji iz različitih perspektiva privlači pažnju. Kako su važan faktor za sveopšte razumevanje i analizu razvoja svakog deteta, tako čine predmet mnogih promišljanja sa različitim tumačenjima i interpretacijama koje na kraju, između ostalog, doprinose teorijsko-empirijskoj kompleksnosti. Razlike u formulaciji i tumačenju su često uslovljene naučnom disciplinom, teorijskim opredeljenjem autora, ciljem i metodološkom organizacijom istraživanja i sl. Neadekvatan izbor terminologije može da rezultira stigmatizacijom, separacijom i devalviranjem dece, ali i da oteža adekvatnu realizaciju istraživanja, komparaciju rezultata i planiranje konkretnih mera prevencije i intervencije.
U svetlu navedenog, pažnja ovog rada usmerena je ka sagledavanju terminoloških neusaglašenosti u formulaciji i tumačenju problema u ponašanju dece. Posebno je apostofiran eksternalizovani oblik problema u socijalnom ponašanju i analiza njegovih vidova i karakteristike kroz prizmu različitih teorijskih i empirijskih nalaza. Imajući u vidu tendencije u istraživanjima koje ukazuju na blisku povezanost i uslovljenost različitim faktorima, ukazano je i na pojedine odrednice problema u socijalnom ponašanju dece.
Jedan od osnovnih zaključaka ukazuje na važnost pravilne distinkcije pojmova koji su u bliskom, ali ne sinonimnom odnosu. Posebno je primetno da se istovremeno i sinonimno koriste termini problemi u ponašanju i poremećaji u ponašanju, bez obzira na naučnu disciplinu. Pojava izolovanih oblika društveno neprihvatljivog ponašanja ne podrazumeva automatski postojanje poremećaja u ponašanju, te se termin poremećaji u ponašanju i problemi u ponašanju ne mogu koristiti jednoznačno. U nastojanju da se izbegne etiketiranje ličnosti deteta i težnja da se akcentuje ponašanje koje je u datoj situaciji (ne)poželjno, ujedno razvojno uslovljeno i/ili očekivano, problemi u ponašanju predstavljaju krovni pojam za kontinuum oblika ponašanja od jednostavnijih do onih utvđenih i/ili sankcionisanih propisima i često težih po posledicama.
Polazeći od analize eksternalizovanih problema u ponašanju i njegovih oblika, u radu se spominju tri: agresivno ponašanje, delinkvencija i hiperaktivnosti. Opširnije je opisano agresivno ponašanje dece koje se manifestuje u širokom spektru dela koja su sažeto i prikazana.
Kao najčešći faktori rizika za ispoljavanje problema u ponašanju, izdvajaju se individualni faktori okruženja i društvene sredine, genetski i fiziološki. Pol dece, struktura porodice i porodične interakcije se izdvajaju kao važne odrednice problema u socijalnom ponašanju. Različiti oblici problema u ponašanju povezani su sa sukobima među vršnjacima i nepodržavajućim odnosima na relaciji učitelj-dete, pa tako udruženi mogu ometati proces usvajanja akademskih znanja. Takođe, bez obzira na pojedinosti u razvoju na koje problemi u ponašanju mogu nepovoljno uticati, njihove posledice se odražavaju na mentalno zdravlje pojedinca u kasnijem životu. Deca s problemima u ponašanju su pod dodatnim rizikom negativnog i nepovoljnog razvojnog puta na kojem mogu doživeti akademski neuspeh, depresiju, anksioznost, poremećaj ishrane, interpersonalne i zdravstvene probleme
Zaključuje se da ispoljavanje problema u ponašanju u značajnoj meri ometa usvajanje novih, adaptivnih veština i nepovoljno utiče na celokupnu interakciju deteta s okruženjem. Kako su efekti vidljivi u okvirima ličnog, porodičnog, vršnjačkog i institucionalnog konteksta, tako se kao neminovnost izdvaja potreba pravovremene identifikacije problema u ponašanju i implementacije konkretnih mera i postupaka podrške deci, porodici i zajednici.
Postoji širok dijapazon programa, modela, strategija, okvira i različitih mera prevencije, intervencije i korekcije. Oni mogu biti usmereni ka detetu kao centralnom faktoru, dok su određeni orijentisani i ka drugim članovima sistema koji sinhrono utiču na oblikovanje socijalnog iskustva deteta, npr. porodici, roditeljima/starateljima, siblinzima, bliskim članovima porodice i svim značajnim odraslima u životu deteta. Važno je pažnju usmeriti i ka praktičarima koji na (ne)posredan način utiču i oblikuju socijalno iskustvo sve dece. Istraživanja ukazuju na prednost implementacije programa podrške u okvirima redovnog kurikuluma, kao i potrebe da celokupni etos institucije bude u skladu s postavljenim ciljevima intervencije. Korak dalje bi bili programski utemeljeni postupci, pa sve do krajnje instance, odnosno zakonskih regulativa donetih od strane nadležnih institucija.

Eksternalizovani i internalizovani problemi kao prediktori nestabilnosti smeštaja dece bez roditeljskog staranja

Jovana Maoduš — 2025-06-21

Poslednjih godina se sistem socijalne zaštite suočava sa brojnim izazovima u zaštiti dece bez roditeljskog staranja, među kojima se aktuelno ističe nestabilnost smeštaja. Cilj ovog istraživanja bio je utvrđivanje povezanosti eksternalizovanih i internalizovanih problema deteta sa jedne strane i učestalosti promene smeštaja sa druge. Uzorak su činila sva deca koja su tokom prethodnih 12 godina primljena na smeštaj u Dom za decu i omladinu „Jefimija“ u Kruševcu (N = 62). Podaci o detetu, primarnoj porodici i istoriji smeštaja prikupljeni su analizom dokumentacije dostupne u dosijeima korisnika. Rezultati istraživanja su pokazali da je nestabilnost smeštaja visoko zastupljena u ispitivanom uzorku (93.5%), pri čemu se kao najsnažniji prediktor izdvaja prisustvo eksternalizovanih problema ponašanja (β = .41, p < .001). Ostali izdvojeni prediktori su mlađi uzrast dece pri izmeštanju iz porodice, postavljena dijagnoza poremećaja ponašanja i kontakti sa primarnom porodicom. Prisustvo internalizovanih problema nije imalo statističku značajnost. Nalazi su konzistentni sa prethodnim istraživanjima ovog problema i potvrđuju da su deca sa eksternalizovanim problemima u povišenom riziku od nestabilnosti smeštaja. Razmotrene su implikacije za dalja istraživanja i unapređenje prakse kroz razvoj preventivnih intervencija i sistema podrške koji bi smanjili rizik od nestabilnosti smeštaja i poboljšali ishode za decu bez roditeljskog staranja.

OBEZBEĐIVANJE KONTINUITETA TOKOM DETETOVE TRANZICIJE U ŠKOLU KROZ POVEZIVANJE STRUČNJAKA U VASPITNO-OBRAZOVNOM SISTEMU

Kristina Žunić — 2025-06-21

Relevantna literatura pokazuje da uspešna tranzicija deteta iz predškolske ustanove u školu ima višestruki značaj za njegovo funkcionisanje, učenje i napredovanje u novom obrazovnom okruženju. Stoga se u radu otvara pitanje osiguravanja kontinuiteta među okruženjima i ukazuje na važnost razvojnog, pedagoškog i profesionalnog kontinuiteta prilikom planiranja tranzicionog procesa. Posebna pažnja se posvećuje odnosu predškolske ustanove i škole tokom tranzicionog perioda. Najpre se razmatraju razlike u smislu ideja, istorije, tradicije, filozofije i pedagoških pristupa između navedenih obrazovnih okruženja koje mogu dovesti do određenog stepena diskontinuiteta ili nedostatka kontinuiteta. Dalje, navode se iskustva različitih zemalja koja pokazuju da uspostavljanje komunikacije i udruživanje stručnjaka sa dva obrazovna nivoa tokom tranzicionog perioda donosi niz benefita. Prikaz primera iz prakse upućuje na mogućnost zajedničkog građenja značenja među stručnjacima ukoliko razviju adekvatne tranzicione alate i organizuju različite tranzicione aktivnosti koje uključuju perspektivu deteta