Pedagoška stvarnost

OBRAZOVANJE GLUVIH I NAGLUVIH OSOBA KROZ ISTORIJU

2025-11-21T21:25:08+00:00

Pitanje kvalitetnog obrazovanja za svu decu pokretalo je brojne teorijske i praktične rasprave mnogih učenih ljudi, promene zakona i reforme obrazovnog sistema u celini. Posebna pažnja je usmeravana na obrazovanje i vaspitanje dece sa smetnjama u razvoju, samim tim i gluve i nagluve dece. Stvaranje uslova za jednako i kvalitetno obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju predstavlja obavezu svakog razvijenog društva. Predmet ovog rada je istorijat obrazovanja gluvih, od pojedinačnog podučavanja, osnivanja prvih privatnih škola, do otvaranja državnih škola i uvođenja inkluzivnog obrazovanja. Ukazano je na specifičnost nastavnih metoda koje su u njima korištene, kroz analizu i prikaz obrazovanja gluvih kroz istoriju, uslove i različite društvene kontekste. Pitanja pristupačnosti i uključivanja u redovno obrazovanje su centralna u diskusijama od najstarijih vremena, sve do danas. U radu je korištena deskriptivna metoda, koja je zasnovana na analizi i sintezi literature stručnjaka iz oblasti obrazovanja gluvih i nagluvih.

Dvostruko-izuzetni učenici Engleskog jezika kao prvog stranog jezika u osnovnim školama - Studija slučaja

2025-11-21T17:50:31+00:00

Uz pomoć tehnološkog napretka, učenici engleskog jezika kao prvog stranog jezika imaju mogućnost da uče engleski kroz različite izvore i to ih čini zainteresovanim da uče i sa lakoćom razumeju nove aspekte jezika. Zahvaljujući činjenici da ljudi koji su otvoreni novim iskustvima češće aktivno traže informacije zasnovane na njihovim interesovanjima i da oni obično vole promene i nove tehnologije, slobodu izražavanja mišljenja i kreativne aktivnosti koje su integrisane u učenju engleskog jezika, pokazuju posebno interesovanje za iste (Zivlak, 2019). Kada postanu deo obrazovnog sistema, učenicima se plasira učenje u kontrolisanim uslovima gde ne mogu da biraju razne izvore već one koji su dati. U ovakvim situacijama, talentovani, nadareni i učenici sa slabijim postignućima su identifikovani od strane nastavnika na razne načine. Izuzetni učenici su identifikovani prema njihovim školskim rezultatima. Dvostruko izuzetni učenici (2i) su opisani kao učenici koji, pored izuzetnih sposobnosti, imaju neki fizički ili emocionalni hendikep, ili teškoće u učenju. Ovakvo dete često je frustrirano nesposobnošću da ispuni sopstvena očekivanja, a njegova obeshrabrenost i bespomoćnost mogu se manifestovati kroz nestrpljivost, tvrdoglavost kada je suočeno sa kritikom i omalovažavanje zadatka (Altaras, 2006). Pogrešni zaključci se donose jer se obično ti učenici kategorišu kao učenici sa slabijim postignućima. Ovaj rad se bavi identifikacijom tih učenika i IOP-om 3 (individualnim obrazovnim planom) i učenika na časovima engleskog jezika u osnovnim školama. Pored toga, ovaj rad prikazuje rezultate dobijene uz pomoć roditelja 2i učenika, dečijih ličnih asistenata (ukoliko ih je bilo) i 2i dece. Cilj ovog rada je da naglasi važnost prepoznavanja, adaptiranja i implementiranja IOP-3 programa pri radu sa 2i učenicima i da prikaže pozitivne aspekte ovakvog rada.

BEZBEDNOST ŠKOLE – RAZMATRANJE NJENIH DIMENZIJA I DELOTVORNIH STRATEGIJA

2025-11-21T16:41:37+00:00

Bezbednost škole ima ključnu važnost u stvaranju pozitivnog školskog okruženja za učenje. Ipak, definisanje ovog koncepta ostaje složeno i višeslojno. Ovaj rad analizira postojeću literaturu o bezbednosti škole, fokusirajući se na njene fizičke i psihološke dimenzije, kao i na delotvornost različitih strategija za njeno unapređenje. Nakon uvodne analize glavnih elemenata bezbednosti škole, rad sagledava teorijske perspektive koje se odnose na fizičku i psihološku bezbednost škole. U skladu sa bezbednosnim pitanjima koje autori smatraju najvažnijim, mogu se identifikovati dva glavna aspekta u definisanju fizičke bezbednosti, a to su: 1) primena bezbednosnih mera i procedura, kao i angažovanje lica zaduženih za bezbednost u školi, radi zaštite školskog objekta i ljudi koji borave u njemu od ponašanja kojim učenici ugrožavaju sebe ili druge; i 2) pripremljenost škole za suočavanje sa rizikom od prirodnih katastrofa i rešavanje problema bezbednosti saobraćaja u okruženju škole. Psihološka bezbednost se fokusira na stvaranje okruženja u kojem učenici imaju neophodnu podršku i zaštitu od psihološkog nasilja i koje podstiče razvoj i unapređenje kvaliteta međuljudskih odnosa. U tom kontekstu, kvalitet međuljudskih odnosa u školi obuhvata dvа aspekta: kvalitet odnosa između učenika i nastavnika i kvalitet odnosa među vršnjacima.
Osnovna funkcija strategija fizičke bezbednosti u prevenciji nasilja u školama je efekat odvraćanja. Ove strategije imaju za cilj da obeshrabre učenike od ispoljavanja nedozvoljenog ponašanja. Zasnivanjem na teoriji racionalnog izbora, polazi se od pretpostavke da učenici procenjuju moguće koristi i posledice svojih postupaka – ukoliko je rizik od otkrivanja i sankcija visok, manja je verovatnoća da će se upustiti u nedozvoljena ponašanja. Empirijski dokazi o delotvornosti ovih strategija u prevenciji nasilja u školama su neujednačeni. S jedne strane, nedostaje konzistentna potvrda da vidljive bezbednosne mere poput detektora metala, video nadzora ili pojačanog prisustva stručnih lica zaduženih za bezbednost škole značajno doprinose smanjenju nasilja u školi. S druge strane, pojedina istraživanja ukazuju da angažovanje stručnih lica zaduženih za bezbednost škole može da smanji stopu određenih oblika nasilja u školi, kao što su napadi bez oružja i posedovanje oružja od strane učenika, kao i da poveća otkrivanje krivičnih dela povezanih sa drogom. U tom kontekstu, buduća istraživanja trebalo bi da se usmere na dublje razumevanje delotvornosti strategija fizičke bezbednosti u školama, sa posebnim fokusom na pitanje da li ove strategije zaista utiču na promenu ponašanja učenika ili prvenstveno doprinose većoj identifikaciji i evidentiranju problematičnih ponašanja. Kada je reč o pripremljenosti škola za prirodne katastrofe, istraživanja pokazuju varijabilnost, sa umerenom pripremljenošću u razvijenim zemljama i značajnim nedostacima u zemljama u razvoju. U pogledu delotvornosti strategija psihološke bezbednosti, istraživanja ukazuju da one strategije koje unapređuju pozitivne međuljudske odnose u okvirima autoritativne školske klime doprinose stvaranju bezbednijeg školskog okruženja kroz prevenciju i suzbijanje različitih oblika problematičnog ponašanja učenika. Takva klima, koju karakterišu jasna pravila i dosledna očekivanja, u kombinaciji sa toplinom i podrškom, ne samo da doprinosi smanjenju različitih oblika problematičnog ponašanja, već ima i širi razvojni značaj. Naime, autoritativna školska klima povezuje se sa unapređenjem akademskih postignuća, većim angažovanjem učenika i višim obrazovnim aspiracijama. S obzirom na to da se psihološka bezbednost – a naročito kvalitet međuljudskih odnosa – uobičajeno proučava u okviru šireg koncepta školske klime, buduća istraživanja trebalo bi da se fokusiraju na diferencirano sagledavanje njenih efekata u poređenju sa drugim komponentama školske klime, poput osećaja pripadnosti školi, stavova učenika prema nasilju. Posebno je važno ispitati u kojoj meri psihološka bezbednost doprinosi prevenciji nasilja, u poređenju sa drugim aspektima školskog okruženja, ali i kako se ona povezuje i potencijalno nadopunjuje sa elementima fizičke bezbednosti – kao što su angažovanje lica zaduženih za bezbednost u školi, primena video nadzora i drugih vidljivih bezbednosnih mera. Razumevanje međusobnih odnosa između psihološke i fizičke bezbednosti može doprineti razvoju sveobuhvatnijih i delotvornijih strategija koje istovremeno unapređuju subjektivni doživljaj bezbednosti učenika, smanjuju izloženost rizičnim ponašanjima i doprinose stvaranju podržavajućeg, podsticjanog i bezbednog školskog okruženja.

MENTALNI MODELI KAO KLJUČNI RESURSI ZA SUŠTINSKE PROMENE U OBRAZOVNIM INSTITUCIJAMA: TEORIJSKA RAZMATRANJA

2025-11-21T16:41:49+00:00

U savremenim obrazovnim institucijama, mentalni modeli nastavnika predstavljaju ključne kognitivne filtere kroz koje se interpretiraju liderstvo, obrazovne reforme i kolektivne inicijative. Ovaj teorijski rad analizira kako ovi modeli utiču na percepciju rukovodilaca, tumačenje institucionalnih poruka i učestvovanje u kolektivnom odlučivanju. Poseban akcenat stavljen je na fenomene kognitivne nesinhronizovanosti između nastavnika i lidera, koji se javljaju kao posledica različitih mentalnih modela i profesionalnih očekivanja. Kroz uvid u relevantnu literaturu istražuju se uslovi pod kojima se ovi modeli transformišu – sa fokusom na refleksivnu praksu, organizacionu klimu i participativno liderstvo. Rezultati teorijske sinteze ukazuju da mentalni modeli mogu predstavljati i resurs i prepreku razvoju obrazovne ustanove, u zavisnosti od toga da li su usklađeni sa institucionalnom vizijom i kulturom dijaloga. Na osnovu analize, formulisane su preporuke za obrazovnu praksu koje podrazumevaju razvoj refleksije kod nastavnika, dijaloško liderstvo i stratešku podršku u transformaciji mentalnih modela kroz institucionalne i obrazovne politike.

AFEKTIVNA DIMENZIJA U VIRTUELNIM PROGRAMIMA RAZMENE U VISOKOM OBRAZOVANJU – STUDIJA SLUČAJA KURSA ENGLESKOG ZA POSEBNE NAMENE

2025-11-21T16:41:53+00:00

U kontekstu globalnog obrazovanja koje se neprekidno razvija, posebno sa pojavom novih tehnologija i digitalnog okruženja, virtuelna razmena (Virtual Exchange - VE) postala je uticajna pedagoška praksa, posebno u okviru programa engleskog jezika za posebne namene (English for Specific Purposes - ESP), ali svakako nije ograničena samo na nastavu jezika. Virtuelna razmena olakšava međukulturnu interdisciplinarnu saradnju povezivanjem studenata iz različitih kulturnih i geografskih sredina putem online platformi. Ove razmene, koje se često sprovode u okviru prakse kolaborativnog onlajn međunarodnog učenja (Collaborative Online International Learning - COIL), podržavaju razvoj znanja jezika, interkulturalne kompetencije, kritičkog mišljenja i globalne svesti (O'Dowd, 2021). Uprkos značajnim zabeleženim iskustvima iz prakse o lingvističkim i akademskim prednostima virtuelne razmene, afektivne dimenzije kao što su motivacija, anksioznost, samopouzdanje i spremnost na komunikaciju – ostaju nedovoljno ispitane, posebno u kontekstima engleskog jezika za posebne namene. Ova studija istražuje emocionalne i psihološke faktore među studentima sa Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu koji su učestvovali u programu virtuelne razmene. Sprovedena u okviru projekta EUGLOH, na inicijativu Univerziteta Pariz-Sakle, a u saradnji sa drugim međunarodnim partnerima, studija istražuje unutrašnju i spoljašnju motivaciju studenata, anksioznost u vezi sa komunikacijom na stranom jeziku, percipiranu komunikativnu kompetenciju i sveukupno zadovoljstvo studenata iskustvom virtuelne razmene. Metodologija istraživanja podrazumeva kombinovani model pre svega usmeren na analizu kvalitativnih rezultata. Pokušalo se odgovoriti na sledeća istraživačka pitanja: (1) Kakva je percepcija studenta u vezi sa njihovom motivacijom, samopouzdanje i anksioznost tokom virtuelne razmene? (2) Koje korelacije postoje između ovih afektivnih varijabli? (3) Kako studenti pristupaju interkulturnim izazovima i kakvi su njihovi sveukupni utisci u vezi sa ovim iskustvom?
Teorijski okvir ukratko integriše ključne konstrukte iz psihologije motivacije za postignuće (McClelland, 1961; Atkinson, 1974), teorija atribucije (Weiner, 1985) i novije modele koji naglašavaju samopoimanje, vrednosti zadataka i orijentaciju cilja (Steinmayr et al., 2019). Ovi konstrukti pomažu da se objasni kako učenici pristupaju interkulturnim i jezičkim izazovima u grupnom onlajn radu putem virtuelne razmene. Pored toga, studija se oslanja i na istraživanje u vezi sa spremnošću da se komunicira (MacIntyre et al., 2003), a koje indentifikuje samopouzdanje, percipiranu kompetentnost i faktore okruženja kao elemente uticaja na sklonost studenata da se uključe u komunikaciju. Anksioznost u vezi sa komunikacijom na stranom jeziku, kao što navode Horwitz (2017), Botes et al. (2020), tretira se kao situacioni konstrukt koji može da varira na osnovu konteksta, posebno u onlajn interakcijama u realnom vremenu.
Emocionalna otpornost takođe ima važan uticaj pri donošenju odluke da se učestvuje u aktivnostima virtuelne razmene, kao što su rad na zajedničkim projektima u onlajn timovima. Istrajnost i zainteresovanost za dugoročne ciljeve (Duckworth & Quinn, 2009) pozitivno su povezani sa odlučnošću, voljom i uživanjem u procesu učenja (Lee, 2020). Ovi afektivni elementi su posebno relevantni u onlajn okruženju, a gde se učenici moraju prilagoditi novim komunikativnim normama i digitalnim alatima.
Kao što je već spomenuto, ovaj program sproveden je u okviru međunarodne univerzitetske alijanse EUGLOH u partnerstvu sa institucijama iz Francuske, Mađarske i Nemačke, a istraživanje je sprovedeno među studentima Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu, kako bi se implikacije rezultata mogle primeniti u planiranju budućih sličnih saradnji. Učestvovalo je ukupno 25 studenata, a 21 je u potpunosti ispunilo upitnik nakon razmene tako da su ti rezultati obrađeni. Instrument je uključivao 13 zatvorenih i 7 otvorenih pitanja, distribuiranih putem Google obrazaca, ispitujući afektivne aspekte vezane za iskustvo studenata.
Rezultati su pokazali da većina studenata doživljavala svoje znanje engleskog jezika kao veoma dobro ili odlično, a većina sebe smatra komunikativnim. Šesnaest studenata bilo je motivisano da od početka aktivno učestvuje u aktivnostima programa, dok je pet izrazilo početno oklevanje, prvenstveno zbog straha da se neposeduje odgovarajući nivo jezičkih sposobnosti i zbog nepoznatog okruženja. Unutrašnja motivacija se pojavila kao dominantan afektivni pokretač. Studenti koji su nastojali da poboljšaju svoje jezičke veštine i kulturnu svest pokazali su veće zadovoljstvo, manju anksioznost i aktivnije učešće. Nasuprot tome, studenti vođeni spoljnim ciljevima (npr. mogućnost dobijanja veće ocene ili sertifikata) imali su poteškoće u komunikaciji i smanjen angažman.
Anksioznost povezana sa komunikacijom na stranom jeziku bila je najizraženija na početku programa, a neki studenti su doživljavali tremu i nesigurnost u vezi sa nerazumevanjem različitih govora ili vokabulara. Međutim, anksioznost je imala tendenciju da se smanjuje kako je program napredovao i kako su studenti razvili osećaj sigurnosti, upoznali se bolje sa svojim vršnjacima i kao i formatom saradnje. Ovo smanjenje anksioznosti bilo je pozitivno povezano sa povećanjem samopouzdanja i spremnosti da se komunicira.
Spremnost na komunikaciju značajno se povećala kod većine učesnika. Skoro 76% je izjavilo da je podjednako učestvovalo kao i njihove kolege sa drugih univerziteta, a 19% je navelo da su čak i više doprinosili. Studenti su često istakli vrednost direktnog angažmana u radu grupe, uzajamnog učenja i okruženja koje nije ocenjivačko. Ipak, nekoliko studenata je kao izazove navelo grupnu dinamiku, tehničke barijere i neujednačen nivo posvećenosti, posebno među nekim kolegama iz partnerskih institucija.
Rezultati ukazuju na nekoliko kritičnih korelacija: unutrašnja motivacija je pozitivno povezana sa zadovoljstvom, samopouzdanjem i smanjenom anksioznošću; osećaj emocionalne sigurnosti olakšava učešće u komunikaciji; povećana spoljna motivacija je povezana sa persistentnom anksioznošću i nižim učešćem. Ovi ishodi su u skladu sa prethodnim istraživanjima koja naglašavaju važnost emocionalne spremnosti i psihološke sigurnosti u kontekstu spremnosti za komunikaciju na stranom jeziku (Dewaele & MacIntyre, 2016). Pedagoške implikacije za edukatore su značajne. Programi virtuelne razmene moraju biti podržani od strane profesora i pre početka same razmene kako bi se afektivne potrebe studenata uočile i na njih adekvatno odgovorilo, i kako bi se stvorila podržavajuća, inkluzivna atmosfera. Neophodna je priprema pre razmene - posebno u digitalnoj pismenosti i interkulturalnoj komunikaciji kako bi se ublažila anksioznost i povećao angažman studenata. Na kraju je neophodno sprovesti i analizu, refleksiju i samoprocenu nakon razmene, kroz grupne aktivnosti i u pisanoj formi. U zaključku, studija pokazuje da afektivne varijable značajno oblikuju iskustva studenata u programima virtualne razmene. Motivacija, samopouzdanje i smanjena anksioznost doprinose dubljem angažmanu i smislenijoj komunikaciji. Kao takvi, edukatori i dizajneri programa treba da daju prioritet emocionalnoj spremnosti i unutrašnjoj motivaciji prilikom razvoja i implementacije sličnih inicijativa.

OSPOSOBLJENOST POLAZNIKA INICIJALNOG OBRAZOVANJA UČITELJA ZA INTEGRACIJU VIZUELNIH UMETNOSTI U NASTAVI

2025-11-21T17:41:03+00:00

Cilj ovog istraživanja bio je da se ispita u kojoj meri su studenti završne godine Učiteljskog fakulteta u Beogradu, u periodu od 2016. do kraja 2023. godine, integrisali vizuelne umetnosti u svoje nastavne pripreme tokom stručne prakse. Usmerenost je bila ka identifikovanju i proceni prisutnosti vizuelnih umetnosti u nastavnim pripremama studenata, kao i razmatranju načina njihove integracije u okviru metodičke prakse. Istraživanje je obuhvatilo analizu 675 pisanih nastavnih priprema i 135 upitnika sa studentskom samoprocenom znanja i primene integracije vizuelnih umetnosti. Primenjena je kombinacija kvantitativne i kvalitativne metode – deskriptivna statistika i tematska analiza. Rezultati pokazuju da studenti često izražavaju teorijsko razumevanje značaja vizuelnih umetnosti, ali da one retko nalaze funkcionalno mesto u njihovim pripremama. Samo 2,4% analiziranih priprema sadrži elemente integracije vizuelnih umetnosti, dok ih 88% u potpunosti izostavlja. Zaključuje se da postoji izražen raskorak između teorijskog razumevanja značaja integracije vizuelnih umetnosti i konkretne primene u nastavnim pripremama studenata. Nalazi ukazuju na potrebu za sistemskim uključivanjem vizuelnih umetnosti u metodiku, modelovanjem integrisanih časova i razvojem jasnih evaluacionih kriterijuma. Istraživanje može doprineti unapređenju kurikuluma i daljim analizama uloge vizuelnih umetnosti u profesionalnom razvoju učitelja.

CILJEVI I VREDNOSTI U KONCIPIRANJU I REALIZACIJI PROGRAMA INICIJALNOG OBRAZOVANJA VASPITAČA

2025-11-21T17:48:27+00:00

U radu se razmatraju ključni ciljevi i vrednosti na kojima bi trebalo da se zasnivaju program i praksa inicijalnog obrazovanja vaspitača. Polazišta čine zahtevi vezani za kompleksnu, kontekstualno oblikovanu prirodu prakse predškolskog vaspitanja i obrazovanja, kao i očekivanja od vaspitača kao refleksivnih praktičara i istraživača sopstvene prakse. Kvalitativna analiza zvaničnih dokumenata, relevantnih izveštaja, teorijskih izvora i iskustava u praksi vezanih za obrazovanje i profesiju vaspitača, implicira potrebu za fokusom na emancipaciju i osnaživanje studenata za suočavanje sa neizvesnošću, izazovima i problemima, zatim na razvijanje društvene svesti, samosvesti, refleksivnosti, kritičkog i istraživačkog duha, proaktivnosti i otvorenosti za promene, kao i kapaciteta za građenje pravednih odnosa, kooperaciju i kolaboraciju. Postizanje navedenih ciljeva zahteva kontinuirano preispitivanje vrednosti koje su u osnovi prakse obrazovanja vaspitača, a samim tim i metoda, načina rada i odnosa nastavnika sa i prema studentima, kao i položaja studenata u obrazovnom procesu. Rad poziva na kritičko preispitivanje postojećih programa inicijalnog obrazovanja vaspitača, sa ciljem njihovog unapređivanja i usklađivanja sa savremenim zahtevima profesije.

DIMENZIJE RODITELJSTVA U SAVREMENOM CRNOGORSKOM KONTEKSTU

2025-11-21T17:47:13+00:00

Tema roditeljstva je svevremena i veoma kompleksna, aktuelna i podložna različitim naučno-teorijskim i empirijskim analizama. Tema našeg istraživanja bila je usmjerena na propitivanje mišljenja roditelja djece predškolskog uzrasta, putem online upitnika i sagledavanje njihove samo/procjene dominantnog vaspitnog stila u današnjoj crnogorskoj porodici. Takođe, propitivali smo njihovu percepciju najboljeg dječjeg interesa, kao i vaspitnih postupaka koji, po njihovoj procjeni, najefikasnije vode dječjoj dobrobiti. Uzorak je činilo 159 ispitanika iz sve tri crnogorske regije. Istraživački rezultati pokazuju da prema samoocjeni roditelja, preovladavaju demokratski (autoritativni), a potom autoritarni vaspitni stil u crnogorskoj obitelji. U izboru vaspitnih ciljeva, takođe, uočavamo dva različito određena složaja odgovora, dok jedni teže modelovanju autonomnog djeteta, s izgrađenim osjećajem vlastite vrijednosti, drugi prednost daju poželjnom, “uzornom”, pa i instrumentalizovanom ponašanju, iz vizure etabliranih društvenih diskursa i prevalencije poznatih socijalno poželjnih normi. Rezultati pokazuju da prema percepcijama roditelja dominira autoritativno roditeljstvo, dok u viziji dobrobiti za dijete preovlađuje vizija socijalno poželjnog dobro “adaptiranog” djeteta.

KOMPETENCIJE VASPITAČA U PREDŠKOLSKIM USTANOVAMA

2025-11-21T17:45:50+00:00

Ova teorijska studija istražuje promenljivi pejzaž profesionalnih kompetencija koje se zahtevaju od vaspitača u savremenom predškolskom obrazovanju. Na osnovu sistematskog pregleda 37 recenziranih naučnih radova preuzetih iz baza podataka Scopus i Web of Science, studija analizira tri ključne oblasti: (1) osnovne profesionalne kompetencije neophodne za kvalitetno predškolsko obrazovanje, (2) ulogu i značaj interdisciplinarne saradnje sa stručnjacima i (3) strategije za podršku inkluziji, kulturnoj raznolikosti i održivosti u pedagoškoj praksi. Analiza pokazuje da kvalitetno predškolsko obrazovanje sve više zavisi od emocionalne i relacione kompetencije, reflektivne prilagodljivosti, interdisciplinarne komunikacije i etičkog pristupa raznolikosti i održivosti. Od vaspitača se očekuje da deluju ne samo kao edukatori, već i kao emocionalni oslonci, kulturni medijatori i saradnici u multidisciplinarnim timovima. Emocionalna podrška, inkluzivna pedagogija i obrazovanje za održivost pojavljuju se kao međusobno povezane dimenzije profesionalnog identiteta. Nalazi sugerišu da su efektivni vaspitači oni koji integrišu pedagoško znanje sa socio-emocionalnom inteligencijom i interkulturalnom senzitivnošću. Studija takođe naglašava potrebu za sistematskim stručnim usavršavanjem koje podstiče reflektivnu praksu, interdisciplinarnu spremnost i otpornost kod vaspitača. Ograničenje ove studije jeste oslanjanje na međunarodnu literaturu bez dublje analize nacionalnih i lokalnih konteksta. U celini, studija doprinosi širem sagledavanju profesionalizma vaspitača – kao relacione, saradničke i vrednosno utemeljene prakse – i nudi implikacije za obrazovanje vaspitača, obrazovne politike i buduća istraživanja.